Diplomatski odnosi između Mađarske i Republike Srpske (RS) imaju relativno kratak, ali koncizan istorijat. Prijateljski odnosi započeti 2019. godine krunisani su 2022. godine povoljnim kreditima, privrednim podrškama i investicijama od zajedničkog interesa.
Kako su slabili njeni kontakti u Evropskoj uniji, tako je Mađarska počela da jača svoje odnose sa Zapadnim Balkanom. Mada se Mađarska ne graniči sa Bosnom i Hercegovinom, uz pomoć Srbije, smatra ovu zemlju svojim počasnim susedom. U tom odnosu srpska strana je bitan oslonac, za koju je od istaknutog značaja da srpska zajednica u Republici Srpskoj bude deo međunarodne diplomatije.
Da bismo shvatili trenutnu situaciju u Bosni i Hercegovini, potrebno je pre svega da razumemo, da zbog rata od pre trideset godina na ovoj teritoriji, što se privrede tiče, ova regija se nije uspela da se oporavi ni do danas. Egzistencijalnu krizu dalje otežava visoki stepen nezaposlenosti, a rezultat toga je neizvesnost zbog koje stanovništvo masovno napušta svoju domovinu. Prema najnovijoj proceni UN, broj stanovnika Bosne i Hercegovine može da opada za čak 57% do 2100-te. S ovakvom tendencijom, s aspekta depopulizacije, pada među najugroženije države u Evropi.
Odgovor ove regije na postojeće poteškoće bio bi evropska integracija i jačanje privrede. Mađarska je u ovim oblastima posvećeni pobornik Bosne i Hercegovine a unutar toga, uglavnom, srpskog entiteta.
Tri nacije i tri vere pod istom zastavom
Bivše jugoslovenske republike su trpeli najviše od posledica promene režima koja je postala neminovna u Srednjoj i Istočnoj Evropi krajem osamdesetih, jer raspad jednopartijskog sistema i ujedinjene južnoslovenske države izbacio je na površinu čitav niz takvih konflikata koji se više nisu mogli rešiti mirnim putem. Odnosi između tri etničke grupe, odnosno verske zajednice, tj. Bošnjaka muslimanske vere (44% od ukupnog broja stanovnika), pravoslavnih Srba (32,5%) i katoličkih Hrvata (17%) koje su živeli na teritoriji Bosne i Hercegovine eskalirali su do marta 1992.
Prvi višepartijski izbori u šest saveznih republika (Srbija, današnja Hrvatska, Bosna i Hercegovina, današnja Severna Makedonija, Slovenija i Crna Gora) Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije održani su 1990. godine. U Republici Hrvatskoj za predsednika je izabran Franjo Tuđman, u Bosni i Hercegovini Alija Izetbegović a u Republici Srbiji Slobodan Milošević.
Ova tri predsednika imali su odlučujuću ulogu u jugoslovenskim ratovima devetdesetih.
Rat u Bosni i Hercegovini je izbio nakon što je ova bivša republika dan nakon referenduma, 1. marta 1992., proglasila svoju nezavisnost od SFRJ i sa tim se lokalni srpski predstavnici nisu složili.
Prethodno su već tri bivše republike proglasili svoju autonomiju. Slovenija i Hrvatska su proglasile svoje osamostaljenje od SFRJ 25. juna 1991., a 8. oktobra je istekao tromesečni moratorijum na suspendovanje realizacije posledica otcepljenja. Današnja Severna Makedonija je odluku o osamostaljenju donela 8. septembra 1991.
Bošnjački i hrvatski predstavnici republike Bosne i Hercegovine su u zajedničkom sporazumu odbili dalje učešće u institucionalnom sistemu savezne države, ukoliko u istom ne učestvuje svih šest republika članica.
Srpski predstavnici su bili protiv ove inicijative, i – bojkotirajući sastanak po toj temi – napustili su sednicu. Predstavničko telo sa bošnjačkom i hrvatskom većinom donelo je odluku o memorandumu u njihovom odsustvu.
S ovim su, praktično, potpisali Memorandum o suverenosti Bosne i Hercegovine.
Srpski poslanici su 24. oktobra u Sarajevu proglasili formiranje Srpske Narodne skupštine u Bosni i Hercegovini, a sa time je, ujedno, raspala i do tada trilateralna skupština Savezne Republike Bosne i Hercegovine. Srpska Narodna skupština održala je referendum u novembru na kojem su većinom učestvovali Srbi iz Bosne i Hercegovine koji su bili za to da se zadrži jugoslovenska savezna država.
Međutim, većinski bošnjački i hrvatski poslanici su i dalje usmerili događaje u pravcu otcepljenja. Državni referendum o osamostaljenju Bosne i Hercegovine održan je 29. februara i 1. marta 1992., a Srbi su ponovo bojkotovali učešće na istom. U danima održavanja referenduma bilo je više incidenata među kojima su bili i prvi oružani obračuni sa smrtonosnim posledicama.
S time je počeo rat koji je odneo skoro sto hiljada života i trajao je više od tri godine.
Oružani sukobi u Hrvatskoj su tada već bili u toku skoro godinu dana. Međunarodna zajednica je nastojala da spreči proširenje rata na druge kritične teritorije raspadajuće SFRJ, na Bosnu i Hercegovinu, te je izradila različite koncepte za uspostavljanje mira.
Jedan od takvih mirovnih planova je Karington-Kutiljerov plan, poznat i kao Lisabonski sporazum, koji bi, uzimajući u obzir privredne, geografske i ostale kriterijume, u suštini, podelio državu na kantone na nacionalnoj osnovi.
Prerađenu verziju Lisabonskog sporazuma su sve tri strane potpisale 18. marta 1992., ali je bosanski predsednik, Alija Izetbegović naknadno povukao svoj potpis. I, mada je plan tada odbijen, sve tri strane su pokušavale da svoje većinske pozicije u kantonima jačaju etničkim čišćenjem nasuprot druge dve strane.
Najkrvaviji događaj bosansko-hercegovačkog rata bio je genocid u Srebrenici u julu 1995.
Srpska vojska, stacionirana na toj teritoriji, uz vođstvo Ratka Mladića, ubila je skoro 8700 Muslima, uglavnom muškaraca i momaka.
Međunarodna zajednica je u jesen 1995. vršila pritisak na sve tri strane da učestvuju u pregovorima o razrešavanju oružanog sukoba. Sporazum koji je formulisan kao rezultat mirovne konferencije održane u Dejtonu, država Ohajo, u novembru 1995., potpisan je 14. decembra 1995. u Parizu.
Sporazum je postavio kompleksnu strukturu državne uprave, koja rasparčava administraciju a ujedno bi ta struktura trebala obezbediti da u državi ne dođe do novih konflikata na etničkoj i verskoj osnovi.
Državno uređenje po Dejtonskom sporazumu
U smislu Dejtonskog mirovnog sporazuma – na kojoj je međunarodna zajednica insistirala i koji je garantovao mir i suverenitet države –, Bosna i Hercegovina je zadržala spoljne granice a, istovremeno je podeljena na dva entiteta: na Federaciju Bosne i Hercegovine sa većinskim bošnjačkim i hrvatskim stanovništvom koja je podeljena na deset kantona, i na Republiku Srpsku sa većinskim srpskim stanovništvom. Ni jedna od ova dva entiteta nije obuhvatila oblast Brčko na čijoj teritoriji su bili zastupljeni tri nacionalnosti i koja oba entiteta geografski deli na dva dela. Oblast Brčko je inicirala uvođenje sopstvene administracije, da bi na kraju, 2000-te dobio specijalni pravni-teritorijalni status kao Brčko Distrikt.
Brčko Distrikt, kao i oba glavna entiteta, danas funkcioniše kao samostalna administrativna jedinica, ima svoju skupštinu, vladu i premijera iznad kojih su zajednički centralni organi države Bosne i Hercegovine. Državu vodi tročlano predsedništvo koji funkcioniše na osnovu rotacije i čiji bošnjački, srpski i hrvatski članovi se biraju svake četiri godine i smenjuju se svakih osam meseci.
Država je pod međunarodnom kontrolom. Sprovođenje Dejtonskog sporazuma nadzire kancelarija visokog predstavnika UN sa posebnim ovlašćenjima.
Pristupanje Bosne i Hercegovine Evropskoj uniji je stagniralo skoro 15 godina
Najsigurniji način održivog privrednog rasta i stvaranja političke stabilnosti jeste evropska integracija. Bosna i Hercegovina sa ovim nadama je krenula na put ka EU integraciji ali se ispostavilo da je taj put trnovitije od očekivanog.
Pregovori o pristupanju države EU su u toku od 2010. godine. Kao prvi korak, trebalo je realizovati reformu ustava, s obzirom na to da je prethodni ustav, sastavljen kao deo Dejtonskog sporazuma, nije uspostavio dovoljno efikasan sistem državne uprave – nasuprot centralizaciji federativne države – i entitetima je omogućio preširoku autonomiju.
Uslov reforme ustava je, međutim, to da rukovodioci savezne vlade prevazilaze etničke razlike. Međunarodna zajednica je i pre početka pregovora o pristupanju jasno ukazala na to da
Evropska unija zamišlja pristupanje Bosne i Hercegovine samo u jednoj jedinoj formi: da je suverenitet države nepovrediv.
I pored čestih urgencija, reforma ustava kao i izmene sistema izbora ni do dana današnjeg nisu uvedeni.
Ipak, 2016. godine Bosna i Hercegovina je podnela zahtev za članstvo u uniji. U svom odgovoru 2019. godine, Evropska komisija je sastavila listu prioriteta od 14 tačaka za one oblasti u kojima smatra da je potrebno izvršiti reforme. I, mada ni dalje nije došlo do primetnog napretka, država je dobila status kandidata u decembru 2022. godine pod uslovom da sprovodi potrebne mere u interesu jačanja pravne države, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala odnosno upravljanja migracijama i na polju poboljšanja osnovnih prava.
Pregovori o pristupanju su zvanično započeti u martu 2024. godine, nakon što je Evropska komisija usvojila Paket proširenja.
Međutim, uslov za otvaranje pristupnih pregovora je ispoštovanje ranije formulisanih preporuka.
Mađarska je već 2011. godine, kada je po prvi put predsedavala Savetom Evropske unije, podržavala EU integraciju Zapadnog Balkana. Od 1. jula do kraja ove godine po drugi put obavlja ovu funkciju, i za vreme polugodišnjeg mandata, jedan od prioriteta države je ubrzavanje procesa pristupanja za države kandidate, pa tako i Srbije i Bosne i Hercegovine.
Kao članica EU od 2004. godine, Mađarska ponudila je pomoć Bosni i Hercegovini i u tome, da u okviru Mađarske diplomatske akademije prenosi svoja iskustva državnoj zajednici. Senku na realizaciju ove podrške, međutim, bacio to da je Mađarska ove godine u maju – kao jedina članica EU i NATO – nije glasala za Rezoluciju UN o sećanju na genocid u Srebrenici i posle toga je Bosna i Hercegovina iznenada odustala od sporazuma.
Od tada, na osnovu onoga što se moglo čuti na konferenciji za štampu sa premijerom Federacije Bosne i Hercegovine, Nerminom Nikšićem, čini se da su strane uspele rešiti ovaj konflikt, nakon što je Federacija i Mađarska u oktobru, u Budimpešti, u okviru poslovnog foruma, na zajedničkoj konferenciji za štampu najavili da, na osnovu mađarskih iskustva, pedeset stručnjaka iz javne uprave će biti pripremljeni za izazove na putu ka uspešnoj integraciji u EU.
Jedna od najlabilnijih tačaka na Zapadnom Balkanu: Republika Srpska
Milorad Dodik zauzima rukovodeću poziciju u Republici Srpskoj od 1998. godine. Bio je premijer od 1998. do 2001. i od 2006. do 2010., a bio je predsednik srpskog entiteta od 2010. do 2018. odnosno od 2022. do danas.
Dodik je već tokom svog drugog mandata kao premijer, tj. od osamostaljenja Crne Gore 2006. godine i otcepljenja Kosova 2008., nagoveštavao u štampi da će inicirati raspisivanje referenduma o otcepljenju entiteta iz Bosne i Hercegovine. A za vreme parlamentarnih izbora 2010. već je svoju kampanju otvoreno vodio na temu otcepljenja.
Dodik je to obrazložio s time, da je po mišljenju srpske zajednice, federativno pravosuđe u nesrazmerno većem broju slučajeva kaznio Srbe za zločine počinjene između 1992. i 1995., kao i da je Republika Srpska nezadovoljna svojim statusom unutar Bosne i Hercegovine.
Posleratnu obnovu finansirala je međunarodna zajednica, ali su podrške u većoj meri išle na teritoriju Federacije. Delimično zbog toga, jer je ova regija pretrpela značajnije gubitke tokom rata, a delimično zato da bi se izbeglo da se muslimanske zajednice okrenu ka fundamentalizmu. U svakom slučaju, rezultati nejednake podele podrške između dva entiteta, tj. Federacije i Republike Srpske, su očigledne infrastrukturalne razlike.
Mada je pitanje otcepljenja srpskog entiteta u Bosni jeste zastrašujuće, jer postoji bojazan da nezavisnost odnosno odbacivanje sporazuma koji je okončao rat, opet bi uskomešao – za sada – mirne svakodnevnice tri naroda koji žive u Bosni i Hercegovini.
Posle petnaestak godina pretnje, međutim, sve manje možemo shvatiti ozbiljno da će Dodik odigrati svoj adut.
Ovakav scenario ne smatraju realnim ni srpski novinari iz Bosne koji dnevno prate lokalne odnose. Jednoglasnog su mišljenja, da sprski entitet danas više ne poseduje takvu materijalnu i vojnu infrastrukturu, kakvu bi domobranilački rat iziskivao, a manjka i civilna snaga naroda.
Ipak, otcepljenje Republike Srpske od Bosne je složeno pitanje i zbog toga što je njena teritorija – zbog nezavisnog statusa etnički i verski heterogenog Brčko Distrikta – nije neprekidna. Osamostaljenje srpskog entiteta je fizički nemoguće.
Međutim, međunarodna zajednica ne prepušta slučaju sudbinu Bosne i Hercegovine, te svaki napor za otcepljenje saseče u korenu.
To što je sprski entitet – uprkos zabrani Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – organizovao referendum o državnom prazniku RS, neki analitičari su smatrali generalnom probom jednog takvog referenduma, s kojim bi srpski entitet kasnije mogao da inicira svoju nezavisnost. Da bi sprečili takva nastojanja – i zbog toga što su firme koje se mogu povezati sa Dodikom dobili previše javnih nabavki – Sjedinjene Američke Države (SAD) su u januaru 2017. uvele sankcije protiv Milorada Dodika. U smisli ovih sankcija, Dodik ne može da putuje u SAD i sva njegova pokretna i nepokretna imovina se konfiskuje.
Kasnije je Ministarstvo finansija SAD proširilo ove sankcije na Dodikovu porodicu, a obavezala je lokalne finansijske ustanove da ne obavljaju transakcije sa osobama koje su na njihovoj crnoj listi. Ukoliko se banke ne pridržavaju ovih sankcija, mogu da izgube svoj SWIFT kod potreban za međunarodni transfer novca. S ovim su, praktično, onemogućili da Dodik i kompanije koje su na bilo kakav način vezane sa njim trguju na osnovu transfera novca.
Ruka pomoći političaru potisnutog na periferiju
Približavanje Mađarske se odvijalo u vreme kada je Republika Srpska bila u teškoj privrednoj i beznadežnoj političkoj situaciji. Milorad Dodik je i sam 2013. godine rekao o regiji da je „to jedna tragično neuspešna (država) i loše mesto čak i za one koji tamo žive”.
Usled sankcija protiv Dodika, premijer Viktor Orban privukao je sebi na periferiju istisnutog političara sa povoljnim kreditima, privrednom podrškom, a ono što je najbitnije, tretiranjem rukovodstva RS-e kao političkog faktora.
Najviši rukovodioci Mađarske su već pre Orbanove Vlade, izabrane 2010-te, redovno bili prisutni na sastancima dve države, mada je tada elementarni aspekt bio da sva tri člana kolektivnog državnog rukovodstva dobijaju istu pažnju – bar na nivou kurtoazne posete – od mađarskih čelnika, međutim od 2013-e je ova ravnoteža poremećena.
Tada je Žolt Nemet, parlamentarni državni sekretar Ministarstva za spoljnu politiku Mađarske, u jednom intervjuu nakon posete Banja Luci objasnio približavanje s time, da regionalna politika odnosno politika susedstva u širem smislu, je jedna od najvažnijih oblasti mađarske spoljne politike, čija se relevantnost ogleda, prvenstveno, u strateškim i privrednim razlozima, a Bosna je počasni sused Mađarske. Baš zbog toga, potrebno je promeniti tendenciju nesrazmerno manjeg trgovinskog prometa između Mađarske i Republike Srpske, budući da tri četvrtine mađarskog izvoza idu u hrvatsko-bošnjačku konfederaciju.
Do suštinskih promena, međutim, došlo je tek onda, kada se i srpski predsednik Aleksandar Vučić uključio u diskurs.
Viktor Orban se po prvi put sastao sa Miloradom Dodikom u junu 2019. i odmah je najavio produbljenje odnosa između Budimpešte i centra RS, Banja Luke. Jedna studija o analizi odnosa između ove dve zemlje ukazuje na to da se Orban – da bi uticao na sujetu i potrebu svog kolege iz Republike Srpske da bude politički priznat – sa ličnim poštovanjem okrenuo prema Dodiku i Bosni i Hercegovini:
„Vi ste čovek koji je spreman da se založi za svoju zajednicu i mi poštujemo identitet Republike Srpske,”
– rekao je Orban, dodajući da u „perspektivi vidi mnogo dodirnih tačaka” između dve države. Po njemu, kritike protiv Dodika su dokaz priznanja – njegovog političkog kvaliteta – ništa drugo.
Par meseci kasnije, usledio je trilateralni sastanak u Srbiji, kada je predsednik Republike, Aleksandar Vučić primio oba državnika. Teme razgovora su bile regionalna saradnja i dinamičniji razvoj odnosa između tri države, s posebnim osvrtom na realizaciju energetsko-infrastrukturalnih objekata.
Izjava ministra za spoljnu trgovinu i spoljne poslove Mađarske, Petera Sijartoa koju je dao u decembru 2021. godine, nakon što je nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok najavila nove sankcije protiv Dodika, imala odlučujući uticaj na produbljenje odnosa između dve države:
„Zabrinuti smo zbog ovakvih izjava, jer Bosna i Hercegovina je tu, u našoj blizini, te održavanje stabilnosti i mira u ovoj državi je naš elementarni interes. Berlin je daleko, ipak ne toliko daleko da čovek ne može u bilo koje vreme da sedne na avion i odleti do Banja Luke. Da odleti i pregovara.
Da razgovara sa bosanskim Srbima. Sa njima lično, a ne o njima.
Možda bi to pomoglo u razumevanju situacije” – napisao je Sijarto u svom Fejsbuk postu, naglašavajući, da će Mađarska staviti veto na sankcije.
Od tada, u proteklih tri godine, Mađarska je obećala realizaciju velikog broja projekata na teritoriji RS: pozivajući se na odgovornu politiku susedstva, u jesen 2022. pokrenula je podršku za razvoj privrede, i u okviru toga su akteri agrarne industrije iz regije mogli nabaviti poljoprivredne mašine od mađarskih proizvođača. U decembru 2022. godine je najavljeno, da će RS uzeti kredit od mađarske Exim Banke u vrednosti od 110 miliona evra. A mađarska vlada je nagovestila finansiranje i onih projekata od čijih finansiranja je nemačka KfW Banka – zbog uvedenih sankcija protiv Dodika – odustala.
To, da bosanski Srbi itekako cene takav moralni i finansijski stav Mađarske, najbolje dokazuje da je i Viktor Orban dobio najveće državno odlikovanje od Milorada Dodika. Ovo odlikovanje je ranije dodeljeno i Vladimiru Putinu, ruskom predsedniku.
Odlikovanje je dodeljeno u okviru svečanosti koji je državna televizija RS, RTRS u toku dana pratila sa više emisija posvećenih odnosima dve države. U jednom takvom studijskom razgovoru Radovan Višković, premijer srpskog entiteta rekao je, da je Mađarska shvatila da u raspravama o srpskom entitetu moraju učestvovati i Srbi, („o Srbima se ne treba razgovarati, sa Srbima treba razgovarati”) a sa ovim
je pokazala takav stav, koji ranije nikad niko nije zastupio.
„Treba napomenuti, u poslednjih godinu dana ovo je drugi Orbanov dolazak u Banja Luku, što ne smete nimalo zapostaviti ili zanemariti. A Mađarska je članica Evropske unije, premijer Orban je jedan od lidera u Evropskoj uniji koji se respektuje, poštuje i čiji se stav uvažava širom sveta. Prema tome, mi smo počastvovani što Mađarska na neki način razume poziciju Republike Srpske” – rekao je Višković.
Tekst: Virag Đurkovič
Vizualizacija: Andrea Dančo / Flourish
Naslovna fotografija: Milorad Dodik, predsednik RS i Viktor Orban, mađarski premijer u oktorbu 2022. u Budimpešti. Izvor: Miniszterelnöki Sajtóiroda / Fischer Zoltán
Tekst je originalno objavljen na mađarskom jeziku dana 25. 11. 2024.